Čeljadi moja,
danas ćemo besidit o intuiciji. Ali ne o onoj romantičnoj verziji di ljudi kažu “slušaj srce” pa misle da su time sve objasnili. Niti o onoj lakonskoj: “Ma to ti je ženska intuicija.” Danas ćemo besidit o intuiciji ko ozbiljnoj sposobnosti rasuđivanja, ko nečemu šta mozak radi stalno, tiho i precizno i šta mi često ili ne čujemo ili zaminimo sa stravon.
Intuicija nije nije “šesto čulo”, niti mistika i praznovirje. U kognitivnoj znanosti intuicija je brza, nesvisna procina temeljena na obrascima koje je mozak prethodno naučija iskustvon. To znači da intuicija nije suprotnost razumu, nego zgusnuto znanje, jol ti vareno i pečeno znanje. Ona je rezultat učenja, samo šta se događa brže nego šta je svist more pratit.
Ne govori ovo Baba napamet nego san proučavala, jerbo san vrlo često imala taj neki osićaj (koji se događa u milisekundi) da nešto nije kako triba bit, a onda nakon osićaja i spoznaje da morebit iman problem, upalili bi se neki jači alarmi, nakon čega nisan znala prosudit je li u pitanju intuicija ili stra’ od nepoznatog ili ponovnog ranjavanja. Nije tribalo dugo kopat, odman san naišla na Daniela Kahnemana, izraelsko-američkog psihologa koji je poznat po svom radu na psihologiji prosuđivanja i odlučivanja. On je razlikova dva sustava mišljenja: jedan spor, analitičan i svistan, i drugi brz, automatski i intuitivan. Intuicija pripada tom brzom sustavu, ali to ne znači da je nerazumna. Ona je brza obrada već naučenog. Ko da u nama postoji skladište iskustava koje intuicija vrlo brzo filtrira i obradi. Meni to zvuči ko današnja umitna inteligencija. More bit korisna ako se šnjomen zna ispravno baratat, a more bit izvor zablude, krivi’ pritpostavki i rezultirat lošin zaključcima i odlukama.
Antonio Damasio, jedan od ključni’ svicki’ neurologa, dokaza je da emocije nisu suprotne razumu nego njegov temelj. U njegovu poznaton eksperimentu sudionici su fiziološki reagirali na lošu opciju prije nego šta su svisno znali da je loša. Tilo je reagiralo prije nego šta je razum formulira misao. To je ono šta se stručno naziva somatskin markeron. Intuicija, dakle, nije samo osićaj, nego signal koji proizlazi iz povezanosti tila, emocije i prithodnog iskustva.
Tu dolazimo do ključne stvari koju insani najčešće zanemaruju, pa i ja sama, ali pametniji ljudi od nas kažu da je tako:
Intuicija je točna onoliko koliko su precizni obrasci koje je mozak ima priliku naučit. Bez iskustva nema obrazaca. Bez obrazaca nema zrile intuicije.
Izgleda da je velika zabluda mislit da je neiskvarenost isto šta i intuicija. Mi volimo reć da oni “čisti”, nevini, bez iskustva najbolje osite kad nešto nije u redu. Kažemo: “Dica to odma osite”, “Ona je dobra duša, ona zna.” Ali kad malo zavirimo u istraživanja praćena dokazima, to baš i nije tako.
Dite more bit otvoreno i ositljivo, ali nema ščime usporedit ono šta ositi. Nema iza sebe priču, nema ponavljanje, nema ishod. Ono ositi nelagodu, ali je ne zna pročitat. Ositi prominu tona, ali ne zna šta ta promina znači. To nije intuicija u punom smislu riči, nego gola ositljivost.
Intuicija nastaje tek kad si nešto već doživija, pa tvoj mozak poveže: “Ovo ponašanje je onomad završilo loše.” Bez tog povezivanja nema prave intuicije. Ima samo osićaj bez tumačenja. Drugim ričima: dite ositi, ali ne zna šta ositi. Odrasla osoba, ako je nešto prošla i integrirala, ositi i zna zašto ositi. A to je velika razlika.
Je li van sad malo jasnije oklen našin babama, didovima, materama i ćaćama toliko mudrosti bez škole? Koliko ste puta rekli: “Baba je bila u pravu”, dok ste se pitali okle njoj to?
E sad, ajmo malo konkretnije, lakše će bit i meni objasnit šta san skontala dok san mozgala, a i vama razumit.
Svi virovatno znamo neku curu koja je tip-top, sosve uredna i na mistu, ali uporno naleti na budalu i pušća isključivo levate blizu sebi, dok joj prilaze fini momci, a nji’ ne vidi. Morebit ste i sami takvi, bilo muško, bilo žensko. Ih, koliko ji samo znaden da su naletili na minu i svaki put na istu vrstu mine…i zanimljivo, svaki put skontaju tek kad eksplodira…Ne samo da znan druge, nego san i sama doživila. U čemu je kvaka? Kod takvi’ osoba nema iskustva koje je integrirano, nego funkcioniraju po principu ponavljanja poznatog obrasca. Mozak teži poznaton, čak i kad je bolno. Ako je odrasla u odnosu u kojem je ljubav bila izmišana s distancon ili ladnoćon, takav će obrazac doživljavat ko “normalan”. U takvin odsnosima nema ni “i” od intuicije veda je rič o čistoj nesvisnoj reprodukciji. Tek nakon šta je više puta otresla s budalon, mozak počinje povezivat obrasce ponašanja s ishodon i daje signal da bi i ovog puta moglo završit ko zadnja dva-tri-čet’ri puta... Slidići put, kad vidi isti mikro znak, javit će se tiha nelagoda. E, to je početak intuicije. Ona ne govori: “On je loš.” Ona govori: “Ovo san već vidila ili doživila.” Kontaš? Kontaš. Kontan i ja zajedno s tebon, jerbo se i ja učin.
Iđemo dalje. Momak kaže: “Iman osićaj da nešto krije i da ću opet bit povriđen.” Osićaj je stvaran, tu nema dvojbe, samo je pitanje na čemu se taj osićaj temelji. Ako reagira na neko konkretno ponašanje – nepodudaranje između riči i dila, izbigavanje odgovora, čas je vruća, čas ‘ladna – onda mozak uspoređuje sadašnje s prošlin iskustvon. To vrlo lako more bit intuicija, ali i ne mora. Evo zašto. Ako nema stvarnog okidača, nego postoji samo unutarnji film buduće katastrofe, ubrzano disanje i potriba da je non stop drži na oku, provirava, ako ima ispade ljubomore bez razloga i potribu držanja što bliže sebi da je ne izgubi, onda govorimo o aktivaciji stare rane, a ne o intuiciji. Intuicija je tiha i specifična. Stra’ je glasan i generalizira. Intuicija kaže: “Ovo ponašanje nije u skladu s onin šta je rekla.” Stra’ kaže: “Svi će me ostavit.”
Sad ćemo malo u obične, svakodnevne odnose. Muškarac ositi da nešto ne štima, ali to uporno racionalizira. Recimo da negdi krajičkon oka primiti da poslovni partner stalno kasni s obvezama, izbigava direktne odgovore i minja verzije priče. U njemu se, normalno, odma pali alarm, ali unatoč tomu kaže: “Ma sve smo dogovorili ugovoron, neće me privatit, neman se čega bojat.” Ako je nelagoda mirna, ne stvara paniku i ponavlja se kad god se isti obrazac pojavi, to je intuitivni signal koji proizlazi iz pripoznavanja uzorka, odnosno već viđenog. Ako ga ignorira, ne zato šta nema dokaza, nego zato šta mu je neugodno suočit se s mogućon istinon, onda razum ne provirava intuiciju, nego je potiskuje. Šta bi bija idealan rasplet u ovoj situaciji? To da posluša tihi glas koji ga upozorava, ne paniči odma, nego dopusti da je moguće da će ga privarit i dopusti sebi sumljat, a nakon sumnje sagleda činjenice i dokaze.
Zrila odluka nastaje kad intuicija pridloži, a razum proviri činjenice, a ne kad razum služi ko odvitnik protiv vlastitog doživljaja stvarnosti.
Ajde pravo recite koliko ste puta čuli nekog razvedenog da kaže: “Više nikon ne virujen. Svi su oni isti” i nasmijali se. Ako mene pitaš, a pitaš, to je normalna reakcija nakon ranjenosti. Ne mili ti se gledat u suprotni spol, a kamo li nešta kemijat. Jeste li se ikad, onako ljudski, pošteno zapitali zašto je to tako? E, ja jesan i sad ovden s vami razgovaran i razmišljan. Malo san i čitala, ali više slušala i gledala. Nakon odnosa koji nan je iscrpija i emocije i razum, mozak jednostavno ima potribu malo prisložit svoje vijuge ili ono šta stručnjaci zovu neuronske mriže i počne povezivat određene obrasce s boli. Slidići put kad doživi istu situaciju ili pripozna isti uzorak ponašanja, javlja se signal pripoznavanja. To je zdravo, bezbeli, ali ako se signal generalizira na sve ljude i sve situacije, ako nestane otvorenost mogućem dobrom ishodu i uporno se tvrdi da su svi isti i da sa svima završi po belaju, unda više ne govorimo o intuiciji, vego o traumi. Intuicija je precizna, javlja se samo u situacijama koje su zaista problem, dok trauma briše razliku između stvarnog problema i našeg strava. Zato je potribno ozbiljno radit na sebi i osluškivat svoje rane.
Naišla san na nešta šta mi je zvučalo priviše znanstveno, ali moran podilit s vama jer stvarno dobro objašnjava stvar. Skontat ćemo, moremo mi to. Pa kaže: “Neurološki gledano, intuicija uključuje ventromedijalni prefrontalni korteks (majčice draga šta je ovo…), koji integrira iskustvo, emociju i kontekst. Trauma aktivira amigdalu i hipervigilanciju. Razlika se osjeti u kvaliteti signala. Intuicija nema paniku. Ona nema narativ. Ona ne traži hitnu reakciju. Ona dopušta vrijeme. Strah ima hitnost, ima katastrofičnu projekciju i ne podnosi neizvjesnost.”
Ko je skonta, skonta je, šta ja mogu.
Ajmo mi dalje, konkretno. Sad kad smo skontali razliku između intuicije i traume, valja kazat kako to što smo skontali, priminit u svakodnevnin situacijama. Ja san vrimenon razvila jedan test pa ću ga podilit s vama, morebit nekome bude i od koristi. Naime, kad ositin da nešto ne štima, odnosno kad nešto intuitivno pripoznan, nastojin ne reagirat odma. Dadnen sebi vrimena, a i situaciji da se razvija. Ako signal ostaje miran i jasan, bez rasta intenziteta i ne stvara mi paniku, virovatno je rič o intuiciji. Ako raste, stvara mi paniku i tira me da odma dilujen, najčešće je rič o stravu ili traumi koja vrišti. E, sad, nije sve tako jednostavno. Milijun puta mi se dogodilo da san imala dobru intuiciju, mirnu, jasnu, ali kad san je obradila razumski i skontala da san stvarno u opasnosti, uvatila bi me panika i onda san mislila da je to samo trauma i da nema veze sa stvarnosti. Tek kasnije, kad bi dopustila da se stvar i dalje odvija (jer sam mislila da je samo stra’) pa otresla, skontala bi da san u početku imala dobru intuiciju, ali komandu priuzeja stra’. Tako da i tu triba bit oprezan i dobro osluškivat i poznavat sebe.
Imate li vi sad osićaj da san van sve rekla, a ništa nisan rekla – ko što ja iman?
Nema veze, ostat će van beside na platformi pa ćete moć više puta čitat.
Još san nešto pročitala, a vrlo je važno. Znanstvenici kažu da je intuicija pouzdana samo u stabilnin okruženjima s ponavljajućin uzorcima. Tako kažu da iskusni doktori, vatrogasci ili piloti često donose brze odluke koje su točne jer su vidili isti obrazac stotine puta. Početnik nema tu pridnost. Zato ni mlada osoba u prvon odnosu nema zrilu intuiciju o dinamici manipulacije. Ona se gradi iskustvon. Drugin ričima, moraš vele puta udarit glavon o zid da bi skonta. Štaš, to je život. Ritki pogode otprve.
Etoga, čeljadi moja, došli smo do kraja pa van iman potribu kazat da nakon životni’ razočaranja nismo roba s griškon koja više nikad neće moć zdravo rasuđivat, vego smo kalibrirani. Ne gubimo nevinost, nego dobivamo širu percepciju. Problem nastaje kad percepcija postane kočnica, a ne alat.
Ponovit ću se, jerbo se još divin kako san ono gori u naglasku složila: Najbolje odluke nastaju kad intuicija pridloži, a razum proviri. Kad se ne oslanjamo samo na analizu, ni samo na osićaj. Kad poštujemo signal, ali ga stavimo u kontekst.
I dobro zapamti(mo), intuicija nije glas koji viče. Ona šapće. A šapće samo onome ko je voljan čut i ne potiskuje je.
Ojme, nisan odgovorila na pitanje sa slike: “Triba li virovat intuiciji?”
Jašta vego triba, ta nisan džaba toliko puta otresla. Misusovo!
Ko ima intuiciju, neka čuje!
Vaša Baba 💋
Sve do sada objavljene tekstove moreš pronaći na jednom mistu:
✍️ Ova besida je zaštićena autorskim pravima.
Kopiranje ili dijeljenje bez Babina dopuštenja nije dopušteno.
