Smrt i život u vlasti su jezika

Čeljadi moja,

ovu besidu nisan planirala pisat. Potakla me anonimna pitalica od neki dan i moj odgovor na jedno pitanje u kojen san van rekla nešto šta je mnoge uzdrmalo: da kletve roditelja imaju stvarnu snagu i dubok učinak na dicu, jerbo roditelji nisu samo biološki izvor života, vego i du’ovni autoriteti. Imaju vlast nad diteton, a zla izgovorena rič, osobito kad dolazi s tog mista autoriteta, more bit razarajuća. Nakon toga mi se inbox napunija porukama u kojima ste mi pisali kako su vas roditelji proklinjali, ponižavali, govorili van da nikad ništa od vas neće bit, da ste prokleti, nesposobni i teret. Kako i danas, iako ste odrasli ljudi, nosite poslidice tizi riči. Upravo zbog vas i zbog istine koju ne smimo više gurat pod tepih, nastala je ova besida.

Prije vego šta ijednu rič izgovorin dalje, ajmo se oko jedne stvari složit: rič nije laka. Nije ni bezazlena, ni prolazna, ni “ma samo san ‘nako reka”. Rič nije zrak koji izleti iz usta pa se izgubi. Rič ima težinu. I to ne metaforičku, vego stvarnu. Težinu koja ulazi u glavu, u srce, u odnose i u povist. Težinu koja ili gradi ili razara. Trećega nema.

Mi često mislimo da su dila ta koja čine razliku, a da su riči samo pratnja. Ali istina je obrnuta puno češće vego šta bi tili priznat. Rič je često prvo dilo. Rič je početak. Okidač. I kad je jednon izgovoriš, ona više nije samo tvoja, veda iđe svojin puten i ostavlja trag.

Zato ćemo malo besidit o riči iz različiti’ kutova gledanja.

Psihologija jasno kaže: kad nešto imenuješ, ti to minjaš. Ne samo u glavi, vego i u tilu. Kad čovik izgovori šta osića, kad stavi emociju u rič, u mozgu se događa nešto konkretno. Amigdala – naš emocionalni skener, onaj koji pri njušenju opasnosti kaže "bori se ili biži" – smiruje se. Rič postaje regulator. Nije više samo doživljaj, vego nešto sučin se more upravljat. Zato dite koje zna reć “stra’ me” ili “tužan san” nije slabije, vego jače. Zato čovik koji zna imenovat stanje, ima veću kontrolu nad sebon vego onaj koji šuti dok u njemu ključa.

Ali ista ta rič, ako je kriva, ako je gruba, ako je etiketirajuća, radi suprotno. Ne smiruje, vego žesti. Ne regulira, vego razvaljuje. Jedna jedina izgovorena rečenica more pokrenit lavinu ponašanja. U odnosima je to još očitije. Najčešće se događa da kako započneš razgovor, tako će i završit. Prve riči su ko kolosik. Ako kreneš napadon, preziron ili omalovažavanjen, razgovor je već izgubljen, makar posli toga deset puta reka “nisan tako mislija”.

Iz toga vidimo da rič ne opisuje odnos, vego ga stvara (ili uništava).

Tu dolazimo do one točke di se ljudi najčešće peru: “Ma to san samo reka u ljutnji.” Eeee, moj sinko, u tome i je problem. Jer ono šta rečeš u ljutnji nema manju težinu. To je rič bez kočnice, koja izlazi ravno iz nutrine i zato ostaje, trajnije vego šta mislimo.

Još je pogubnije šta riči ne oblikuju samo trenutak, vego osobu. Pogotovo kad dolaze od oni’ koji imaju moć: roditelja, učitelja, autoriteta, partnera. Jedna rečenica izgovorena u pravo vrime more čoviku dignit krila ili mu ji slomit za cili život. Vira u sebe iliti ga samopouzdanje ne raste iz onoga šta ljudi misle o tebi, vego iz onoga šta kažu, iz poruka koje slušamo. Ako ti se stalno govori da nešto ne moreš, da nisi za to, da si teret, da nisi dovoljno dobar – ne triba te niko više sabotirat. Sam ćeš se ubijat u pojam jerbo se rič uvuče unutra i postane unutarnji glas.

A sad zamisli snagu suprotnog. Rič koja kaže: “Ti to moreš.” “Vidin te.” “Virujen u te.” Takve riči stvaraju vizionare i Božje suradnike. To nisu floskule. To su temelji identiteta.

Sociologija iđe još dalje i kaže ono šta mi svi znamo, ali se pravimo blesavi: rič ima društvenu moć. Rič kreira stvarnost. Nije isto reć “kriv si” i “oslobođen si”. Nije isto reć “otpušten si” i “primljen si”. Nije isto reć “proglašavan vas mužen i ženon” i “niste više ništa jedno drugon”. Riči, daklen, nisu samo zvukovi, vego rečenice koje minjaju status i životni put. To se najbolje vidi u činjenici da vas je neko možda mali milijun puta polija vodon po glavi, ali samo jednon, kad je svećenik uz polivanje glave vodon izgovorija riči: “Ja te krstim u Ime Oca i Sina i Duha svetoga”, prominila se stvarnost našeg života. U sakramentima se najbolje vidi koliko rič minja stvarnost: “Ja te krstim…Oprošteni su ti grijesi, idi u miru…”

Nadalje, iskustvo nam kaže da ono šta se ponavlja, to i ostaje. Ono šta se generacijama govori, postaje “normalno”. Jezik u biti konzervira mentalitete, a nepravda se često prinosi ričima puno duže vego dilima. Kuće pamte šta se govorilo. Obitelji pamte beside. Narodi pamte predaje. Rič ulazi u kolektivno pamćenje i postaje obrazac.

Sad dolazimo do meni najdražeg dila govora o riči, a to je biblijski govor. Biblija vrlo dobro zna koliko je rič jaka i nigda ne romantizira riči ko što mi to danas volimo radit. U Bibliji nema slatkoričivosti. Za rič i govor vrlo jasno kaže: smrt i život u vlasti su jezika. Jezik – mali organ s velikin učinkon. Ko što su naši stari govorili: “Mala vatra zapali veliku šumu.” To nije samo pjesnička figura, vego dijagnoza čovikove jezičine.

Ovo šta ću van sada kazat, najdraži mi je dio osobne spoznaje o riči. Onog dana kad san skontala da đava nema pristup našin mislima i šnjima ne more ništa, ali čuje naše riči i šnjima more svašta, počela san itekako pazit šta govorin. Ne iđe mi uvik najbolje, ali ta svist mi je stalno prisutna u glavi i srcu.

U klasičnoj teologiji, osobito kod svetog Tome Akvinskoga, postoji jedna važna granica koju prosičan čovik ne zna, a to je da ono šta se događa u nutrini čovika – u volji, u odluci, u unutarnjem činu spoznaje – nije znano stvorenjima. To zna samo Bog. Kako kaže Toma vrlo jasno: ono šta je u volji, poznato je samo Bogu. I tu nema rasprave.

Zato je krivo i opasno govorit da “đava čita misli”. Ne čita. Ne more. Nije Bog. Nije sveznajuć. On ne vidi srce, ne vidi nutrinu, ne vidi ono šta nisi odlučija izreć. Ali – i ovo je veliko ali – itekako zna zaključivat, a zaključuje iz znakova, ponašanja, navika i, najviše od svega, iz izgovorene riči.

Zato egzorcisti, u pastoralnoj praksi, to često sažmu jednostavno, po naški:

Ne zato šta je on neki svemogući špijun, vego zato šta si ti sam iznija prida nj ono šta je do tada bilo sakriveno između tebe i Boga. Misao je još borba. Rič je već čin. Misao more doć i proć. Rič ostaje, stoji, zvoni i veže se uz volju. Stoga Crkva uči da nije isto šta misliš i šta govoriš. Misao je još unutra. Rič je već vani. Rič je već grunila na svit. Rič je već ušla u odnos. U tom smislu nije čudo šta du’ovna tradicija stalno upozorava da je važno bdit nad jezikon.

Katekizam Katoličke Crkve o moći i važnosti riči govori vrlo konkretno. Ne govori o “nesmotrenin izjavama”, vego o grijima jezika. Ogovaranje. Kleveta. Laž. Bogohuljenje. Krivokletstvo. Sve su to griji govora, a to znači da rič nije moralno neutralna. Izgovorena rič je čin. Ona ili sudiluje u istini i ljubavi, ili sudiluje u laži i razaranju. Trećega nema.

Kršćanstvo iđe najdalje od svi’ društveni’ i znanstveni’ grana koje promatraju, vridnuju i proučavaju rič. Ono ne staje na psihologiji ni sociologiji, vego kaže nešto radikalno: Rič je tilon postala. Bog nije samo govorija. Druga božanska osoba, – Rič (Logos), postala je tilon, utilovila se u Isusu Kristu. To znači da rič nije samo sredstvo, vego način bivanja. Bog stvara ričju. Objavljuje se ričju. I na kraju ulazi u povist ko Rič.

Ako je to istina – a kršćanstvo stoji ili pada na toj istini – onda ljudska rič nikad ne more bit nevažna. Ako smo stvoreni na sliku Boga koji govori, Boga koji je Rič tilon postala, onda i naša rič nosi odsjaj te moći. Ograničen, ranjen, ali stvaran. Zato Isus kaže da ćemo za svaku ispraznu rič polagat račun. Ne zato šta je sitničav, vego zato šta zna koliku štetu rič more napravit.

Rič more bit blagoslov, ali i kletva. More bit misto spasenja, ali i sablazni ili propasti. More izgradit čovika, ali ga i slomit.

Zato se ovde moran vratit u kontekst iz uvoda, na razlog pisanja ove beside i nešto posebno kazat roditeljima. Rič roditelja upućena ditetu nije samo mišljenje ili isprdak živčanog sloma. To je rič autoriteta. Rič koja ima vlast. Kad roditelj blagoslivlja, on dite zaklanja od Zloga i du’ovno jača. Kad roditelj kune, on razvaljuje temelj bića i svoje dite na dlanu daje Zlomu. Nije isto kad ti neko sa strane kaže “ništa od tebe”, i kad ti to kažu mater i ćaća. Ta rič iđe duboko, ispod kože, i često se pritvori u životnu presudu koju dite nosi i onda kad roditelja više nema. Zato, ako si roditelj, pazi šta govoriš.

A ako si dite koje je bilo proklinjano, znaj ovo: kletva izgovorena iz ranjenog srca roditelja nije jača od istine da si dite Božje. Ali takvu rič triba razotkrit, raskinit i iscilit, jerbo šutnja je samo kiseli u tebi sve dok se ne usmrdi. Ako šutiš o riči kojon su te roditelji ranili, ona će te izgrist iznutra. Zato, izgovori to naglas, sabi ili drugon čoviku. Kaži čime su te ranili, izgovori i suoči se šnjomen. Siti se šta smo kazali na početku, da psihologija kaže: kad nešto imenuješ, ti to minjaš. Svaki put kad izgovoriš svoju ranu, kad je čuješ, ti je moreš minjat i slabit joj moć. Zato izgovaraj sve šta te boli.

Više od svega, blagoslivljaj:

Eto, čeljadi moja, pripazite na riči koje govorite drugima, ali još više na riči koje govorite sebi. Jer i one su izgovorene. I one ulaze u srce. I one oblikuju put.

Vaša Baba 💋

Sve do sada objavljene tekstove moreš pronaći na jednom mistu:

✍️ Ova besida je zaštićena autorskim pravima.

Kopiranje ili dijeljenje bez Babina dopuštenja nije dopušteno.